Prekvalifikacija za medicinsku struku: Kada zakon zavisi od dobre volje

Zakon i praksa: Kada pravila nisu dovoljna

Sama procedura prekvalifikacije u medicinskoj struci traje najčešće oko dve godine, mada dinamika može biti znatno brža u zavisnosti od institucije i individualnog zalaganja. Osnovna ideja je da se polažu predmeti koji predstavljaju razliku između prethodno završene škole i medicinske struke. Na primer, neko ko je završio za veterinarskog tehničara imaće značajno manju razliku od onoga ko je završio gimnaziju. Opšti predmeti se mahom priznaju, a akcenat se stavlja na stručne predmete poput anatomije, fiziologije, farmakologije, patologije i raznih vrsta zdravstvene nege.

Kada se položi teorijski deo, na red dolazi praktična nastava, koja je od vitalnog značaja za budući poziv. Za negu i prvu pomoć, na primer, potrebno je odraditi desetine časova prakse u realnom okruženju. Međutim, često se dešava da škola ima sklopljene ugovore samo sa određenim zdravstvenim ustanovama. Ukoliko polaznik ne stanuje u blizini tih ustanova, nastaje problem. Tada na scenu stupa čuveni „pancevacki pecat“ ili slični izrazi koji simbolizuju rigidnost lokalnih sistema. Iako zakon kaže da je škola dužna da obezbedi praksu, realnost je takva da rukovodioci ustanova, poput glavnih sestara bolnica ili domova zdravlja, mogu odbiti saradnju ukoliko nemaju potpisan direktan ugovor sa tom specifičnom privatnom obrazovnom institucijom.

Iskustva ukazuju da je „e po zakonu ma nece“ univerzalna rečenica koja opisuje stav da čak i kada je sve po zakonu, uvek postoji neko ko može da kaže da ne može. To nije nužno zlonamernost, već često strah od odgovornosti ili jednostavno birokratska inercija. Dovoljno je da glavna sestra bolnice, koja je često nadležna i za hitnu pomoć, proceni da nešto nije u skladu sa njenom interpretacijom pravila, i vrata su zatvorena. Tada odlazak u Hitnu pomoć, gde postoji istinski entuzijazam za mlad kadar, ne pomaže jer je potpis iste te osobe koja vas je već odbila.

Kako rešiti problem prakse: Uput za snalažljive

Kada institucija poput bolnice odbije zahtev za obavljanje prakse, to ne treba shvatiti kao kraj puta. Često se u pozadini krije pitanje finansija. Spekuliše se da pojedine zdravstvene ustanove traže nadoknadu od privatnih škola za svakog učenika koga puste na odeljenja. Ukoliko škola nije spremna da plati ovu, uslovno rečenu, donaciju ili takozvani trošak obuke, učenik biva odbijen. U takvim situacijama, najbolje je obratiti se direktno direktoru škole i zatražiti spisak ustanova sa kojima već postoji validan ugovor o saradnji.

Ako je najbliža ustanova sa ugovorom udaljena, na primer, na Voždovcu, Novom Beogradu ili nekom drugom kraju grada, to ne treba da predstavlja nepremostivu prepreku. Putovanje je privremeno, a fond časova, iako obiman (često se traži oko 60 časova za određene predmete po godini), može se završiti u kontinuitetu za oko dva meseca. Ukoliko je borba sa državnim institucijama iscrpljujuća, uvek postoji opcija privatnih klinika i ordinacija. Zakon ne brani obavljanje prakse u privatnom sektoru, pod uslovom da se radi o subjektu koji ima odobrenje za rad i stručni kadar koji može da sprovede obuku. To je često elegantno rešenje koje zaobilazi rigidnost sistema, a gde je dobra volja vlasnika klinike ključna.

Veliki broj polaznika uspešno reši ovaj problem tako što se osloni na lične veze ili jednostavno zamoli za prijem. Ljudski faktor je neizostavan. Postoje slučajevi gde su ljudi praksu odrađivali bez ikakvih problema u privatnim klinikama, dok su u državnim doživljavali odbijanje. Suština je biti uporan i ne odustajati od zahteva. Na kraju krajeva, cilj je savladati neophodnu praktičnu veštinu, a gde će se to desiti, manje je bitno od samog kvaliteta obuke.

Dinamika polaganja i tajne uspeha

Proces prekvalifikacije, posebno u privatnim obrazovnim ustanovama, prilagođen je potrebama ljudi koji su mahom zaposleni. Fleksibilnost je ključna reč. Za razliku od državnih škola gde su rokovi fiksni, privatne škole često dozvoljavaju polaganje ispita svakog meseca. Ovo omogućava da se ceo proces značajno ubrza. Nije retkost da se kompletan program za sve četiri godine završi za godinu dana, pa čak i za nešto više od osam meseci, pod uslovom da se redovno izlazi na ispite i polaže po tri predmeta mesečno.

Priprema ispita se uglavnom zasniva na unapred pripremljenim pitanjima koja se dobijaju na disku ili u štampanoj formi. Iskusni polaznici često dele informacije o tome šta se najčešće pita. Na primer, iz anatomije se insistira na kostima lobanje, grudnog koša, srcu, plućima, dok se iz mikrobiologije traži patogenost stafilokoka, streptokoka, salmonela. Farmakologija je, po svedočenjima, najzahtevnija kada su u pitanju podgrupe lekova poput analgetika, anestetika i antihistaminika. Za prvu pomoć je neophodno poznavati Hajmlihov zahvat, veštačko disanje, vrste krvarenja i postupanje kod epilepsije ili toplotnog udara. Latinski jezik, kao bauk za mnoge, često se rešava uz pomoć direktora škole ili profesora koji su svesni da se strani jezik ne može naučiti za mesec dana.

Posebno je zanimljiva praksa vezana za upute za praktičnu nastavu. Često se na uputima ne stavljaju datumi, kako bi polaznici mogli da ih odrade kada im to vreme dozvoli. Uobičajeno je da se prvo odrade svi ispiti, pa se tek onda ide na praksu, iako neki predmeti, poput zdravstvene nege, imaju svoj praktični deo. Postoji i mišljenje da praksu treba odraditi pre polaganja ispita jer je to logično, ali realnost je takva da mnogi ostave praksu za sam kraj i to niko ne gleda kao problem. Bitno je samo da su svi potpisi sakupljeni pre izdavanja diplome. Ova fleksibilnost je ogromna prednost za zaposlene roditelje i one koji žive daleko od mesta gde se praksa obavlja.

Poređenje privatnih i državnih institucija: Predrasude i realnost

Kada se povede rasprava o prekvalifikaciji, neminovno se nameće pitanje da li je bolje izabrati privatnu ili državnu školu. Postoji široko rasprostranjena predrasuda da se u privatnim školama, figurativno rečeno, stave ruke u džepove i izađe na polaganje „na lepe oči“. Ovo je daleko od istine. U privatnim obrazovnim ustanovama, posebno onima koje su akreditovane od strane Ministarstva prosvete, radi se po istom planu i programu kao i u državnim. Predavanja, iako često konsultativnog tipa za vanredne učenike, drže isti profesori koji rade u državnim školama i kliničkim centrima.

Finansijski aspekt je takođe često predmet diskusije. Na prvi pogled, državna škola deluje znatno jeftinije. Međutim, kada se saberu svi troškovi - polaganje prijemnog, školarina, takse za ispite, prevoz - mnogi dođu do zaključka da ih je državna škola na kraju koštala gotovo isto kao i privatna. Prednost privatne škole leži u brzini i izvesnosti. U državnoj školi broj mesta je ograničen, rokovi su retki, a ukoliko padnete ispit, čekanje može potrajati. Sa druge strane, privatne škole nude mesečne rokove i nisu ograničene kvotama. Za odraslog čoveka koji radi od 9 do 17 časova i ima porodicu, vreme je često dragocenije od novca. Sposobnost da se u roku od godinu dana završi ono što bi u redovnom sistemu trajalo dve ili više, nema cenu.

Ključno je pitanje zaposlenja. Da li diploma privatne škole vredi isto koliko i diploma državne? Iz ugla zakona, da. Akreditovane privatne škole izdaju diplome overene od strane državnih organa, koje su identične onima iz državnih škola. Sa takvom diplomom se legalno može konkurisati za posao u inostranstvu, gde je potražnja za medicinskim kadrom velika. U domaćim okvirima, pri zapošljavanju u državnim ustanovama, često se dešava da prednost imaju kandidati sa „vezom“, bez obzira na poreklo diplome. Na tržištu rada se uglavnom gleda posedovanje licence za rad i uspešno odrađen pripravnički staž, koji traje šest meseci i završava se polaganjem državnog ispita. Tokom stažiranja se stiče neophodno samopouzdanje i rutina, bilo u kliničkom centru, vojnoj bolnici ili privatnoj klinici.

Stažiranje i prvi koraci u struci

Po završetku svih ispita i odbrani maturskog rada, sledi period pripravničkog staža. Ovaj period često izaziva zebnju jer se postavlja pitanje gde ga obaviti i da li je plaćen. Iako su priče o šest meseci volontiranja bez plate česte, realnost je da mnoge zdravstvene ustanove, posebno u većim gradovima, povremeno angažuju pripravnike uz simboličnu nadoknadu ili im bar izlaze u susret pri zapošljavanju nakon položenog stručnog ispita. Ukoliko ste se dobro pokazali tokom prakse, postoji velika šansa da će vas neko zapamtiti. Dešava se da ustanove same pozovu bivše polaznike da uskoče kao ispomoć, što je idealna prilika za sticanje iskustva i potencijalni stalni posao.

Postoji dilema i oko toga gde se može stažirati u odnosu na smer. Na primer, da li neko sa opštim smerom može stažirati na ginekologiji? Odgovor je potvrdan, jer se u okviru opšteg smera izučavaju predmeti poput ginekologije sa akuserstvom, a praksa se svakako obavlja na više odeljenja. Slično važi i za medicinske sestre vaspitače. Praksa se često obavlja u državnim vrtićima sa kojima škola ima ugovor, a stažiranje se nastavlja u istom okruženju. Proces nege u pedijatriji i rad sa decom ranog uzrasta zahtevaju poseban senzibilitet, a teorijsko znanje se lepo nadovezuje na praktičan rad.

Za one koji se odlučuju za put ka inostranstvu, diploma priznate medicinske škole je zlata vredna. Medicinski tehničari i sestre su izuzetno traženi profili u zemljama Evropske unije. Priprema za odlazak često podrazumeva i učenje jezika, ali posedovanje konkretnog zanata je ono što prvo otvara vrata. Iskustva pokazuju da poslodavci u inostranstvu ne prave razliku između privatne i državne škole, sve dok je diploma nostrifikovana i priznata. Zato je prekvalifikacija u medicinu često viđena kao „zlatna karta“ za bolji život.

Recept za uspeh: Volja, organizacija i dobra volja

Vraćajući se na početnu tezu, čitav proces se zaista može svesti na kombinaciju zakona i dobre volje. Zakon daje okvir, propisuje potrebne uslove i definiše prava. Međutim, ljudska interakcija je ono što proces čini mogućim. Ljubaznost profesora na polaganju, koji će vam pružiti šansu i kada ne znate savršeno, svesni vaše treme, je stvar dobre volje. Direktor škole koji dopušta da se skolarina plati na rate i koji vam lično pomaže oko pitanja iz latinskog, takođe je primer dobre volje. Glavna sestra koja vas, uprkos birokratskim preprekama, primi na svoje odeljenje jer vidi vašu iskrenu želju, pokreće se dobrom voljom.

Kada se sve sabere, uspeh u prekvalifikaciji ne zavisi samo od puke inteligencije ili kapaciteta za bubanje. Zavisi od strpljenja i umeća da se pronađu pravi ljudi i prava rešenja. Potrebno je organizovati vreme tako da se uklope posao, porodica i učenje. Mnogi polaznici uspevaju da daju po tri ispita mesečno, dok rade i brinu o deci. Tajna je u preciznom planiranju i oslanjanju na proverene izvore informacija. Korišćenje ispitnih pitanja sa konsultacija, fokusiranje na suštinu, razumevanje umesto učenja napamet - sve su to tehnike koje su se pokazale kao delotvorne.

Na kraju, ono što ostaje kao najveća prepreka, a ujedno i ključ, jeste momenta kada se suočite sa rigidnim sistemom. U tim trenucima je lako pasti u očajanje kada čujete „e po zakonu ma nece“. Ali, kako mudriji od nas znaju, svaki problem ima rešenje. Ako ne ide u jednoj ustanovi, pokuša se u drugoj. Ako ne ide preko veze kod glavne sestre, pokuša se kod direktora ustanove. Ako ne ide u državnoj, ide se u privatnu kliniku. Ako nema uslova za putovanje u udaljeni grad, traži se rešenje bliže kući. Važno je samo ne stati, ne zapustiti tu iskru entuzijazma koju je čak i osoba u Hitnoj pomoći primetila i zbog koje je bila oduševljena. Jer, na kraju, kada dobijete diplomu i stanete u beli mantil, niko vas više ne pita kako ste sakupili potpise - pita vas se da li ste dobar čovek i dobar stručnjak. A to se ne postiže pečatom, već srcem i onim što se nauči, bilo kroz zakone, bilo kroz dobru volju.

Zaključak

Prekvalifikacija za medicinskog tehničara ili sestru u Srbiji je maraton, a ne sprint. To je put na kome se prepliću zakonske regulative, finansijski izazovi, logistički problemi sa prevozom i čuvanjem dece, ali pre svega, nepredvidiva ljudska narav. Dok god postoji taj čuveni izraz „e po zakonu ma nece“, polaznici će morati da se naoružaju strpljenjem i dozom snalažljivosti. Ali, kako pokazuju brojna pozitivna iskustva onih koji su ceo proces izgurali do kraja, trud se isplati. Diploma u rukama i poziv koji pruža sigurnost i svrhu su nagrada zbog koje sve birokratske prepreke, na kraju, izgledaju zanemarljivo malo.